Se­lo Prem­ća­ni, na de­snoj oba­li ri­je­ke Ta­re, od dav­ni­na je po­zna­to po mno­gim zna­me­ni­to­sti­ma iz dav­ne pro­šlo­sti. Ma­na­stir Do­vo­lja iz 14. vi­je­ka ukra­ša­vao je ka­njon Ta­re, a i oku­pljao ži­te­lje, ne sa­mo Prem­ća­na već i ši­re oko­li­ne. Tur­ci su ga u vi­še na­vra­ta pa­li­li i ru­ši­li, ali su ga vri­jed­ni Prem­ćan­ci iz pe­pe­la di­za­li i gra­di­li. No, o ma­na­sti­ru i nje­go­vom zna­ča­ju ću pi­sa­ti dru­gom pri­li­kom.
U Prem­ća­ni­ma je sa­gra­đe­na i ško­la, me­đu pr­vi­ma u ovom di­je­lu Za­tar­ja. Da­kle, ško­la je ra­di­la i za vri­je­me Tu­ra­ka, iako u grad­nji ško­le ne­ka brat­stva ni­je­su uče­stvo­va­la, na­vod­no im ni­je od­go­va­ra­la lo­ka­ci­ja za iz­grad­nju ško­le.
Tur­ci su na Prem­ća­ni­ma sa­gra­di­li se­dam ka­ra­u­la, jer je ri­je­ka Ta­ra bi­la gra­ni­ca iz­me­đu Cr­ne Go­re i Tur­ske.
Jed­na od naj­ve­ćih ka­ra­u­la bi­la je Šej­tan ku­la ko­ja se na­la­zi­la na br­du iz­nad ško­le. U toj ka­ra­u­li je bi­la i glav­na ko­man­da sa mu­la­zi­fom (ko­man­di­rom) na če­lu. Tur­ci su če­sto kon­tro­li­sa­li rad uči­te­lja jer su od ne­kih do­u­šni­ka sa­zna­va­li da uči­telj Ja­kov Vo­ji­no­vić, ro­dom od Uži­ca, bu­di i bo­dri na­rod da se di­že na usta­nak pro­tiv tur­ske ca­re­vi­ne.
Ne­pri­ja­telj je na­la­zio svo­je do­u­šni­ke me­đu sta­nov­ni­štvom. Zna se o ko­jim po­ro­di­ca­ma se ra­di. Iz tih po­ro­di­ca su ka­sni­je bi­li i švap­ski do­u­šni­ci, a za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta Njem­ci­ma, Ita­li­ja­ni­ma i čet­ni­ci­ma, a za ko­ga sa­da ra­de ne­ka se o to­me bri­ne ne­ko dru­gi. Ja o ovo­me sa­mo uz­gred.
Da­kle, uči­telj je sa svo­jim uče­ni­ci­ma pri­pre­mao pri­red­bu i re­ci­ta­ci­je za Dan Sve­tog Sa­ve, škol­sku sla­vu. Na škol­sku sla­vu su do­la­zi­li mje­šta­ni, ne sa­mo iz Prem­ća­na već i iz dru­gih se­la jer su ško­lu po­ha­đa­li uče­ni­ci iz Va­ško­va, Kru­pi­ca, Ko­tla­ji­ća i Pan­du­ri­ce. Bi­la je to je­di­na ško­la u kra­ju.
Uči­telj Ja­kov je bio ve­o­ma pa­me­tan i mu­dar čo­vjek. Znao je on da me­đu ži­te­lji­ma ima do­u­šni­ka i tur­skih špi­ju­na, pa se sa svo­jim uče­ni­ci­ma pri­pre­mao da ako bi mu­za­lif do­šao u ško­lu, da ga uče­ni­ci do­če­ka­ju sa uva­ža­va­njem. Na­u­čio je uči­telj ne­ko­li­ko svo­jih uče­ni­ka da na tur­skom je­zi­ku po­že­le do­bro­do­šli­cu tur­skom do­stoj­ni­ku, da mu po­že­le do­bro zdra­vlje, kao i do­bro zdra­vlje i dug vi­jek če­sti­tom ca­ru u Stam­bo­lu. Pri­li­kom jed­ne ta­kve po­sje­te, pred sam Sa­vin­dan, uđe ne­ko­li­ko tu­ra­ka sa mu­la­zi­fom u ško­lu da iz­ne­na­de uči­te­lja i is­kon­tro­li­šu nje­gov rad. Ustao je Ili­ja Pe­ru­ni­čić, uče­nik če­tvr­tog raz­re­da, ko­ji je od­lič­no znao tur­ski je­zik, a uči­telj ga je za to do­bro pri­pre­mio. Po­že­lio je Ili­ja do­bro­do­šli­cu Tur­ci­ma i mu­la­zi­fu, po­tom do­bro zdra­vlje, a če­sti­tom ca­ru tur­ske ca­re­vi­ne da du­go vla­da u zdra­vlju i ve­se­lju. Osta­li uče­ni­ci su ot­pje­va­li pje­smu na tur­skom je­zi­ku ve­li­ča­ju­ći tur­sku ca­re­vi­nu. Tur­ci su bi­li odu­še­vlje­ni tim do­če­kom i osta­vi­li su uči­te­lja na mi­ru da ne­sme­ta­no ra­di svoj po­sao. Sa­vin­dan je sve­ča­no pro­sla­vljen u pri­su­stvu ve­li­kog bro­ja lju­di, ka­ko iz Prem­ća­na, ta­ko i iz oko­li­ne. Tur­ci se ni­je­su mi­je­ša­li ni­ti ome­ta­li ta­kav skup. Uče­ni­ci su iz­ve­li pri­pre­mlje­ni pro­gram, a uči­telj je odr­žao sve­ča­nu be­sje­du o zna­ča­ju Sve­tog Sa­ve, pr­vog srp­skog ar­hi­e­pi­sko­pa. Do­ma­ćin svet­ko­vi­ne bio je Ra­du­le Vu­ko­vić, je­dan od prem­ćan­skih pr­va­ka.
Da­kle, u Prem­ća­ni­ma se Sa­vin­dan obi­lje­ža­vao i u naj­te­žim, zlim vre­me­ni­ma, a po­sli­je bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta, ve­o­ma pre­da­no i sa pu­no emo­ci­ja, a sve za­hva­lju­ju­ći ta­da­šnjim po­zna­tim prem­ćan­skim pr­va­ci­ma: Spa­so­ju Vo­ji­no­vi­ću i nje­go­vom si­nu Ili­ji, Vu­ko­ti Pe­ru­ni­či­ću, Ra­du­lu Vu­ko­vi­ću, Živ­ku Ron­do­vi­ću, Jo­si­fu Go­lu­bo­vi­ću, Ma­ša­nu Kne­že­vi­ću i Per­ku Ča­bar­ka­pi.
Sa­vin­dan se u Prem­ća­ni­ma pro­sla­vljao i ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, a on­da su ga ko­mu­ni­stič­ke vla­sti za­bra­ni­le kao škol­sku sla­vu. Ži­te­lji Prem­ća­na su sva­ke go­di­ne uoči Sa­vin­da­na uvi­jek pra­vi­li si­je­lo gdje se igra­lo i pje­va­lo do zo­re. Ta­ko ni­je pre­ki­da­na tra­di­ci­ja ve­za­na za ovaj sve­ti dan.
Sad vi­še ne­ma ni đa­ka ni omla­di­ne, pa je ško­la pra­zna i če­ka ne­ka bo­lja vre­me­na. Ovo pi­šem da se ob­no­vi pam­će­nje i ver­ti­ka­la na sve­o­u­kup­no bi­će Prem­ća­na i Prem­ća­na­ca.
Đo­le Pe­trov Pe­ru­ni­čić,
iz Za­greb­ca